Иду, иду гимназијски дани
Долази нам мај 2024. Ближи се крај још једног периода у мом животу. Толико се емоција и успомена скупило у мени у задњих мјесец дана
Годинама сам посматрала матуре претходних генерација, а сада се ближи и дан моје матуре. У исто вријеме сам пресрећна јер завршавам једну епоху свoга школовања, али и тужна јер ово значи растанак. Растанак од неких драгих људи, пријатеља, дјетињства и неког безбрижног времена. Гимназију сам уписала 2020, једне бурне и тешке године када нико није мислио да ће 2024. тако брзо доћи. Ушла сам у сасвим непознату школу, нови разред, уплашена и несвјесна свега што ме чека. Још се сјећам тих првих гимназијских дана, сјећам се те тишине у одјељењу у коме нико никог не познаје. Сјећам се ја и наредних дана, временом смо се све више упознавали и зближавали. Пролазило је тако вријеме, низале се оцјене, низали су се успјеси и неуспјеси, а ми тога нисмо били ни свејсни. Пуно тога смо научили, много тога нисмо ни слушали, али смо, ево, догурали до краја. Најљепше успомене, наравно, носимо са екскурзије. У септембру 2023. провели смо седам незаборавних дана у Италији. Обишли смо многа мјеста, лудо се провели и много тога научили. Кроз школовање сам упознала много људи и склопила многа пријатељства за која се надам да ће се и у будућности наставити. Чудно је како вријеме брзо лети. Ни окренули се нисмо а четири године су прошле. Сада након сваког теста говоримо како нам је то посљедњи тест из тог и тог предмета у животу, а тешко је повјеровати у то. Овог септембра ми нећемо поново сјести у ове клупе, наша имена неће бити исписана у дневницима, а професори ће да грде неке друге ђаке. Ми ћемо да одемо свако на своју страну. Неко ће да заврши високе школе, неко ће засновати породицу, неко ће основати фирму, а ја се надам да ћемо сви да остваримо своје снове које смо сада зацртали.
Надам се да смо оставили трага у овој школи и да ће професори са осмијехом на лицу сјећати се ове наше дивне генерације.
Амра Суљаковић, IV/1 гимназије
